U ro­žaj­skom se­lu Kla­nac od sve­ga 150 eura, pre­ži­vlja­va še­sto­čla­na po­ro­di­ca se­dam­de­set­tro­go­di­šnjeg Zej­ne­la Mu­ri­ća. Zej­nel nam je is­pri­čao da im je je­di­ni pri­hod pen­zi­ja ko­ju je ste­kao na­kon 30 go­di­na ra­da u „Gor­njem Ibru”.
- Su­pru­ga, naj­mla­đi sin i ja smo obo­lje­li. Od pen­zi­je ne mo­že­mo da ku­pi­mo ni naj­o­snov­ni­je na­mi­r­ni­ce, pa nam za lje­ko­ve ne osta­je ni­šta. Pi­je­mo ta­ble­te ko­je nam pre­pi­šu dok­to­ri jer pa­ra ne­ma­mo da ku­pi­mo sku­plje lje­ko­ve za ko­je ka­žu da su efi­ka­sni­ji. Ni je­dan od si­no­va ni­je za­po­slen, a ne­ma­ju ni mo­guć­nost da za­ra­de jer u na­šem se­lu pre­te­žno ži­ve si­ro­ma­šne po­ro­di­ce, pa ni­kom ni­je po­tre­ban rad­nik. U na­di da će nam po­mo­ći, i par­tij­ski smo se opre­di­je­li­li jer nam je pred iz­bo­re bi­lo obe­ća­no da će bi­ti po­sla za mo­ju dje­ci. Me­đu­tim, ni jed­nog ni­je­su za­po­sli­li – pri­ča Zej­nel.
On sa su­pru­gom, tri si­na i sna­hom ži­vi u oro­nu­loj dvo­sprat­noj ku­li od ka­me­na. U ku­ći ne­ma­ju vo­de ni ku­pa­ti­la. Ko­ri­ste sa­mo dvi­je so­be u pri­ze­mlju. Na sprat ne smi­ju ni da kro­če jer je pa­tos is­tru­nuo. Pro­zo­ri su do­tra­ja­li, a na ne­ki­ma su po­lo­mlje­na sta­kla.
- Ne ula­zi­mo na sprat jer su da­ske raz­mak­nu­te i tru­le, pa bi­smo mo­gli da na­stra­da­mo. Ži­vi­mo u dvi­je so­bi­ce, jer od pri­ma­nja ko­ja ima­mo ne mo­že­mo da za­kr­pi­mo ni jed­nu ru­pu na ku­ći, a ka­mo li da raz­mi­šlja­mo o re­no­vi­ra­nju dr­ve­na­ri­je. Gle­da­mo sa­mo da ku­pi­mo bra­šno i po ne­što na­mir­ni­ca ka­ko bi­smo pre­ži­vje­li. Ima­mo jed­nu kra­vu i da nam ni­je nje, mi ne bi­smo ima­li šta da je­de­mo – ka­že Zej­nel.
On do­da­je da nje­go­va po­ro­di­ca me­so je­de sa­mo jed­nom go­di­šnje i to u vri­je­me baj­ram­skih pra­zni­ka.
- Me­sa ima­mo sa­mo dok tra­je Baj­ram jer je obi­čaj da imuć­ni­je po­ro­di­ce di­je­le me­so za vri­je­me pra­zni­ka si­ro­ma­šnim - ka­že Zej­nel.
Is­ti­če da na po­ro­dič­noj tr­pe­zi osim ki­sje­log ku­pu­sa, krom­pi­ra i ne­što mli­je­ka ne­ma­ju vi­še ni­če­ga. Osim što je pri­ti­snut bri­gom ka­ko da pre­ži­ve, Zej­nel stra­hu­je da će zbog du­ga za stru­ju od vi­še od 300 eura, bi­ti is­klju­če­ni sa mre­že.
- Pla­šim se da će­mo usko­ro osta­ti i u mra­ku jer ni­sam pla­ćao stru­ju. U ku­ći ne­ma­mo ni­ka­kvih po­tro­ša­ča osim si­ja­li­ca, ali se dug na­go­mi­lao. Pa i ako osta­ne­mo bez stru­je, mo­ra­mo i to tr­pje­ti – ka­že Zej­nel.
On se pri­sje­ća sreć­ni­jih da­na svog ži­vo­ta ka­da je ra­dio i od pri­stoj­ne pla­te iz­dr­ža­vao je­da­na­e­sto­čla­nu po­ro­di­cu.
- Da­nas je sve pro­pa­lo. Omla­di­na ne­ma gdje da ra­di jer su fa­bri­ke po­za­tva­ra­ne. Ra­dio sam 10 go­di­na u šu­mi a 20 u sto­lar­skoj la­kir­ni­ci. Od tih is­pa­re­nja sam obo­lio od že­lu­ca i bu­bre­ga, a sa­da imam i po­vi­šen pri­ti­sak, ali dok sam ra­dio sve je bi­lo dru­ga­či­je. Od ka­da sam oti­šao u pen­zi­ju pri­je 10 go­di­na, ži­vot mi se pre­o­kre­nuo i po­stao su­mo­ran i te­žak. Umje­sto da ra­de i stva­ra­ju po­ro­di­ce, mo­ji si­no­vi su osu­đe­ni na pro­pa­da­nje. Ka­da bih ba­rem mo­gao da po­ša­ljem dje­cu u ino­stran­stvo ili na jug Cr­ne Go­re, mo­žda bi se ta­mo sna­šli, ali ja ne­mam nov­ca ni da im pla­tim kar­tu do Ro­ža­ja. Iz da­na u dan sve vi­še to­ne­mo. Ne­ma­šti­na i bo­lest će nas ubi­ti. Iako bi naj­vi­še vo­lje­li da umre­mo, su­pru­ga i ja mo­li­mo bo­ga da što du­že po­ži­vi­mo, ka­ko na­ši si­no­vi ne bi osta­li bez sred­sta­va za ži­vot – s gor­či­nom ka­zu­je Mu­rić.
On ape­lu­je na lo­kal­nu vlast da obez­bi­je­de po­sao bar jed­nom od nje­go­vih si­no­va, kao i na do­bre lju­de da mu po­mog­nu da za­mi­je­ni pa­to­se i pro­zo­re na ku­ći. V.Ra.